AI i autorska prava: Da li je u redu da AI koristi tuđi sadržaj bez dozvole?

Veštačka inteligencija menja način na koji pretražujemo, učimo i kreiramo sadržaj, ali otvara i jedno od najvažnijih pitanja današnjice: da li je u redu da AI koristi tuđi rad bez dozvole?

Sistemi poput ChatGPT-a, Gemini-ja ili Copilot-a uče iz ogromne količine javno dostupnog materijala: tekstova, slika, članaka i vesti. Taj proces se naziva trening modela, i upravo tu počinju etičke i pravne dileme.

Tema korišćenja tuđeg sadržaja od strane AI-a ne može se odvojiti od načina na koji veštačka inteligencija već menja pretragu. Više o tome kako Google koristi AI za generisanje odgovora pročitajte u tekstu Kako će AI uticati na Google pretragu?

Kome zapravo pripada sadržaj koji AI koristi?

AI modeli se „obučavaju“ na milijardama rečenica preuzetih sa interneta. To znači da su u njihovoj bazi podataka i tekstovi koji su autorski zaštićeni: članci novinara, tekstovi izdavača, pa čak i objave sa društvenih mreža.

Problem nastaje kada AI generiše odgovor koji kombinuje ideje iz različitih izvora, bez da korisniku pruži jasan link ili atribuciju.
Autor je time izgubio ono što mu je najvažnije — vidljivost i priznanje.

Pravnici upozoravaju da se ovde otvara siva zona: ako AI ne kopira tekst doslovno, ali koristi znanje iz njega, da li je to kršenje autorskih prava — ili samo „inspiracija“?

Šta kažu izdavači?

Mediji i izdavači širom sveta sve glasnije reaguju na ovu praksu.

Organizacije poput The New York Times i Reutersa zahtevaju da se njihovi sadržaji ne koriste bez ugovora i nadoknade.

NYT je čak pokrenuo tužbu protiv OpenAI-ja, tvrdeći da ChatGPT koristi njihove članke u odgovoru na korisničke upite, bez dozvole i bez kredita.

Evropski mediji idu korak dalje, udružuju se i traže regulaciju AI sistema koji preuzimaju sadržaj.

Njihova poruka je jasna: ako AI koristi novinarski rad za sopstveno učenje, autorima se mora priznati doprinos i omogućiti deo vrednosti.

Argument AI zajednice: Sadržaj je javno dostupan

AI kompanije, s druge strane, tvrde da ne krše zakon, jer koriste materijal koji je javno dostupan, i to u svrhu „učenja“.
Modeli ne „pamte“ tekst doslovno, već stvaraju statističke veze između reči i pojmova.

Drugim rečima, AI ne kopira, već uči iz primera, kao što čovek čita i usvaja informacije.
Međutim, kritičari ističu da razlika između učenja i zloupotrebe nije tako jasna, pogotovo kada AI odgovori zamenjuju potrebu da korisnik poseti izvorni sajt.

Gde je granica između znanja i vlasništva?

Ono što AI donosi je revolucionarno, ali i pravno neistraženo. Autorsko pravo nastalo je u vreme kada nije bilo moguće da „mašina nauči“ ceo internet. Zato su postojeći zakoni često nedovoljno precizni da bi definisali kako se intelektualna svojina štiti u AI okruženju.

Evropska unija već radi na regulativi kojom bi autori mogli da zahtevaju isključenje svojih sadržaja iz AI treninga.

Slično se razmatra i u SAD-u, dok se u Aziji pojedine zemlje zalažu za slobodniji pristup podacima u ime tehnološkog napretka.

Etika pre zakona

Čak i kada zakon ne reaguje dovoljno brzo, etika mora. Brendovi, izdavači i IT kompanije treba da postave jasne smernice:

• koji sadržaji mogu da budu korišćeni u AI obuci,
• kako se obezbeđuje atribucija,
• i kako se sprečava komercijalna upotreba tuđeg rada bez saglasnosti.

Transparentnost prema korisnicima i poštovanje autora postaju novi standard odgovorne AI primene.

AI ne „krade“ sadržaj iz zlobe, već zato što ne postoje jasne granice u digitalnom prostoru. Dok se zakoni ne prilagode novoj realnosti, najvažnije je da kompanije, autori i AI sistemi grade kulturu poštovanja i transparentnosti.

U svetu gde algoritmi pišu tekstove, pitanje više nije da li AI može da koristi vaš sadržaj, već da li mi znamo kako da postavimo granice.